Зашто је нега чланова породице у Србији невидљиви, неплаћени и 'женски посао'

Јована Младеновић брине о сину дан и ноћ.

Њен 12-годишњи Јаков је потпуно слеп због дистрофије мрежњаче ока, па ова Нишлијка ради 24 сата, 365 дана у години.

Међутим, њен труд је све до сада био формално „невидљив".

Због неге коју пружа сину морала је да напусти посао, па тако и да се одрекне плате.

За њу и многе са сличном судбином, тај статус би могао да се промени после усвајања Закона о родитељима неговатељима у Скупштини Србије.

„Борба", како је Јована описује, почиње када је Јаков имао 11 месеци, када му је постављена дијагноза.

„Морала сам да себе да ставим у други план", каже за ББЦ на српском.

Пет година је била на боловању како би бринула о сину, а онда је дала отказ на дотадашњем послу.

„Као када се човек или животиња нађу у опасности, па целу снагу мора да усмери на то да преживи.

„То ни психички, ни физички није лако, верујем да ће ме некад скупо коштати здравља, али то је моја мисија - да га оспособим за живот колико је могуће", прича.

Чак 95 одсто домаћинстава у Србији има трошкове повезане са негом ближњих, показало је истраживање Канцеларије Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена у чије резултате је ББЦ имао увид.

Сваки трећи испитаник не успева да обезбеди неопходну негу члану породице, а свако треће домаћинство је зато приморано да смањи основне трошкове, показују резултати.

Истраживање, у којем су учествовали испитаници из 1.000 домаћинстава, показало је и да жене просечно обављају 2,6 пута више неплаћеног рада у области неге од мушкараца.

У Србији је породица основна јединица социјалне заштите и примарно је одговорна за збрињавање чланова", каже Ана Билиновић Рајачић, ванредна професорка Филозофског факултета у Новом Саду, за ББЦ на српском.

Држава се посматра као секундарна и „делује тек када породица више не може", упозорава она.

Иако систем не намеће обавезу старања породици, на овај начин је претпоставља и не нуди реалну и одрживу алтернативу, додаје.

„Тиме се индиректно врши притисак на жене да напусте тржиште рада или се ангажују на прекарним (несигурним) пословима како би бринуле о члановима породице, да усклађују професионални живот са захтевима неге, често на штету сопствене каријере или здравља", указује професорка.

'Женска ствар'

Када се говорило о нези детета, у породици Јоване Младеновић одлучили су да се она одрекне каријере.

„Знате да живимо на Балкану и какав је наш менталитет, па жена можда буде и окривљена и приписује јој се одговорност за стање детета.

„Очеви мало теже прихватају да имају дете са проблемом и теже се боре, а лакше одустају", прича она.

Понекад се због такве позиције осећа „мање вредном", иако потпуно посвећивање сину није био избор, већ неминовност, додаје.

„Није да не желимо да радимо, већ стварно не можемо, јер о нашој деци нема ко други да се брине.

„Понекад се осећам немоћно", каже Јована.

Стотинама километара северније, у Панчеву, 60-годишња Биљана Шево је у сличној ситуацији.

Брине о старој и непокретној мајци, која је пре пет година имала мождани удар и од тада је потпуно зависна од ње.

„Прво је била у болници, па у бањи, а када се вратила била је као живи леш - није могла ни да прича, ни да се храни, имала је ране на кожи од лежања.

„Тада почиње борба", каже Биљана за ББЦ на српском.

Мајку је учила да говори и једе током опоравка, а свакодневно јој кува, пресвлачи је, купа, даје терапију и помаже при вршењу нужде.

„Нисам неговатељица и ништа о томе нисам знала, али сада понекад имам утисак да сам за ових пет година завршила и за неговатељицу и медицину", каже Шево са осмехом.

Биљана је по струци фризерка, али од када је преузела бригу о мајци не ради стално, већ „тек понекад ошиша неку од старих муштерија".

Негеа мајке готово потпуно пада на њу, а тек повремено има помоћ чланова породице.

„Ова обавеза постоји 24 сата, иако не проведем све време тик поред ње, осим када је баш лоше.

„Најтеже је њој која је у кревету, одсечена од света, али није лако ни мени која сам стално уз њу", прича Биљана.

Биљанину и Јованину судбину деле многе жене у Србији, али и широм света.

Жене глобално обављају три четвртине неплаћених послова старања, односно 76,2 одсто од укупног броја уложених сати.

Ниједна земља на свету не одликује се родном равноправношћу у том домену, каже професорка Билиновић Рајачић.

„У просеку, жене посвећују 3,2 пута више времена неплаћеним пословима старања, на које троше 4 сата и 25 минута дневно, наспрам једног сата и 23 минута за мушкарце", наводи конкретне податке Међународне организације рада (ИЛО).

Од 1997. до 2012, родни јаз се смањио за само седам минута у 23 земље за које су доступни подаци.

Тим темпом, биће потребно 210 година да се тај јаз премости, објашњава професорка.

Шта је неформална нега и зашто пада на женска плећа?

Родна неравнотежа у Србији је производ сплета „идеологије фамилизма, патријархалног културног обрасца, институционалних ограничења и специфичне транзиционе динамике", наглашава Билиновић Рајачић.

Иделогија фамилизма је присутна у посттранзиционим друштвима и претпоставља да негу примарно пружа породица, а не систем.

Неформална нега је непрофесионална помоћ и подршка превасходно чланова породице и ближњих онима који не могу самостално да брину о себи.

„У контексту нестабилног тржишта рада и ниских примања, многе породице процењују да је 'јефтиније' да жена остане код куће или ради скраћено радно време, него да плаћају комерцијалне услуге неге, које су такође често родно радзвојене и слабо плаћене", каже Билиновић Рајачић.

У патријархалном културном обрасцу старање о члановима породице није представљено као посао или вештина, већ „природни, биолошки детерминисан 'дар' или обавеза жене", наглашава.

Тиме се нега своди на „мајчински инстинкт“ или „урођену емпатију“, чиме се обезвређује, сматра професорка.

„Докле год се нега сматра 'љубављу', а не радом, она је искључена из продуктивности и препуштена женама.

„Систем рачуна на женски неплаћени рад као на нешто бесплатно - када држава не изгради вртић или геронтолошки центар, она заправо економски експлоатише време и енергију жена унутар породице", објашњава у писаном одговору за ББЦ.

У конзервативним друштвима попут српског, упућивање чланова породице на институционално старање, попут боравка деце у јаслицама или старих у геронтолошким центрима, често су стигматизовани.

Сматрају се „'издајом' породичне лојалности или неуспехом међугенерацијске солидарности", па у таквој атмосфери изостаје притисак на државу да улаже у овакве услуге, додаје Билиновић Рајачић.

„Уједно, постоји дубоко уверење да 'странац', односно институција, никада не може да пружи негу као члан породице.

„Системски гледано, то је опасна замена теза која оправдава изостанак инвестиција у јавне сервисе", указује професорка.

Како изгледа живот родитеља деце са ретким болестима:

Какву помоћ државе имају неговатељи?

До друге половине 20. века, активности неге остајале су у домену приватности и породице, као превасходно задужење жена, све док феминистички покрети током 1960-их и 1970-их нису допринеле њиховом препознавању као легитимног облика рада, пише у научном раду Троугао или дијамант неге? Случај неге деце и старих у Србији.

Ауторке Наталија Перишић и Марина Пантелић, професорке социјалне политике на Факултету политичких наука, препознају три категорије интервенције државе у помоћи неговатељима: време, новац и услуге.

Наводе и примере: време се надокнађује плаћеним одсуствима на послу, новац директним примањима, а услуге се пружају у обдаништима или геронтолошким центрима.

Закон о социјалној зашитити људима којима је потребна свакодневна помоћ омогућава услуге попут дневног боравка или помоћи, као и подршке за самостални живот, као што су лични асистенти или пратиоци и услуге смештаја у установама.

Саветодавно-терапијске и социјално-едукативне, као и услуге процене и планирања, на располагању су и њима и њиховим породицама, прописује закон.

Могу да рачунају и на два типа новчаних давања: додатак за помоћ и негу другог лица и помоћ за оспособљавање за рад - смештај у дом ученика, односно студената или интернат, као и трошкова превоза.

Накнада за помоћ и негу другог је у Србији 37.218,46 динара, а прима је око 87.000 корисника.

Иако не зависи од висине примања, на њу имају право само непокретни, слепи, људи на дијализи и они који без туђе помоћи не могу да се хране, облаче и крећу по кући.

Мајка Биљане Шево добија ову помоћ, која им омогућава да покрију макар део трошкова неге.

„Са њеном пензијом и туђом негом укупно има око 60.000 динара и то стварно покрива све свакодневне трошкове, попут пелена, марамица, крема, лекова.

„Храну не убрајам, јер једе што и супруг и ја, а када мора да дође лекар, за то додајем ја - физиотерапеут нам је долазио годину и по дана и потрошили смо око 320.000 динара", објашњава Биљана.

Оваква новчана подршка је „неопходна", али има ограничене ефекте, уколико мрежа услуга није довољно развијена, као што у Србији није, наглашава Мирослав Бркић, професор Факултета политичких наука (ФПН) у Београду, за ББЦ.

„Подршка система није довољна, тим пре што постоји несклад између законских одредби и примене у пракси, посебно у области услуга.

„Оне су неравномерно развијене, постоје општине које немају ниједну или само једну услугу", каже он.

У посебно неповољном положају су неговатељи у селима, нарочито удаљеним, указује.

„Њима практично нису доступне услуге социјалне заштите у заједници", објашњава Бркић.

Скупштина Србије усвојила је и Закон о родитељима-неговатељима и неговатељима, који за њих прописује месечну накнаду од 65.000 динара, уз уплату доприноса за здравствено, пензијско и инвалидско осигурање.

Закон би „требало да допринесе стабилнијим приходима и радно правном статусу родитеља неговатеља", а сличне законе у Европској унији имају само Словенија и Хрватска, каже Бркић.

„Ипак, о ефектима и потпуној примени закона, можемо да говоримо тек кад прође одређено време", додаје.

Закон би могао да донесе користи Јовани Младеновић која досад није имала никаква лична примања, док је њен малолетни син могао да рачуна на накнаду за туђу негу и личног асистента у школи.

„То је стварно неопходно за велики број родитеља и волела бих да верујем да ће нам у будућности бити боље", наглашава она.

Али нови акт неће донети промену Биљани Шево.

Она је са породицом одлучила да мајку пребаци у дом за старе.

Мајка ће и даље моћи да рачуна на надокнаду за туђу негу и сопствену пензију, што је довољно да се плати смештај у већини државних домова за старе, док су приватни геронтолошки центри углавном скупљи.

„Одлучили смо тако на њену иницијативу, иако уопште није било лако.

„Када сам у Центру за социјални рад предала папире, цео тај дан сам преплакала.

„Овако смо и она и ја одсечене од света, а у дому ће имати друштво, моћи ћу да је посећујем, али и да имам сопствени живот и да радим", прича Биљана дрхтавим гласом.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk